Pojam koji se u poslednje vreme prilično eksploatiše među pravnicima i privrednim subjektima, svakako je viša sila. Veliki broj stranih i domaćih pravnika nudi svoje objašnjenje ovog pravnog instituta. Nakon veće polemike koja je usledila, smatramo da su više nego neophodna dodatna pojašnjenja.
Centralni aspekt tih diskusija ne treba da bude pitanje jesu li pandemija i mere koje je prate viša sila ili ne u teorijskom smislu jer je generalizovan odgovor, bez ulaženja u okolnosti svakog konkretnog slučaja, nemoguće dati. Zakon o obligacionim odnosima („ZOO“) jasan je kada su u pitanju osnovi za oslobađanje od ugovorne odgovornosti za štetu. Na pravnicima je da ekstrahuju konkretne odgovore iz zakona (pa i iz sudske prakse), a ne da se bave imenovanjem konkretnih fenomena. U ovom momentu, analiziraćemo nešto detaljnije jedan od osnova, važan za konkretna dešavanja povodom pandemije i mera koje je prate.
Viša sila nisu nikakve magične reči koje oslobađaju ugovornike obaveza. Nijedan od osnova za oslobađanje od ugovorne odgovornosti za štetu, ne oslobađa ugovornike glavne obaveze. Šta to zapravo znači?
Izuzimajući obaveze kod kojih je rok bitan element kada se ugovori, po samom zakonu, raskidaju u momentu docnje (nakon čega se vrši restitucija i naknada štete) osim ukoliko poverilac ne izjavi da ipak zahteva ispunjenje, ostale vrste glavnih obaveza postojaće i nakon docnje. Dužnici koji zaista nisu mogli da ispune svoju obavezu o dospelosti zbog nastupanja zakonom predviđenih okolnosti, moći će da se oslobode jedino obaveze naknade (eventualne) štete. Svakako, i oni će morati naknadno da izvrše obavezu osim ukoliko ne dokažu insolventnost (u slučaju novčanih obaveza) ili ukoliko je došlo do potpune nemogućnosti ispunjenja što je zaseban institut. Zato je u ovom momentu važno pitanje ko zaista ne može da izvrši obavezu usled trenutnih okolnosti tj. ko može to da dokaže. Samim pomeranjem momenta ispunjenja, obaveza neće ispariti, a moguće je da će se na nju nakalemiti i drugi troškovi.
ZOO koncizno propisuje da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje. Docnja je u srpskom pravu, dakle, objektivizirana što znači da će dužnik biti u docnji čim zakasni sa ispunjenjem obaveze bez obzira na to da li je kriv tj. bez obzira na izuzimajuće okolnosti. Kada dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati i naknadu štete koju je usled toga pretrpeo. Tu dolazimo do čuvenog člana ZOO koji se ovih dana često citira, a na koji smo i mi ukazali čak i pre proglašenja vanrednog stanja. Dužnik se oslobađa odgovornosti za štetu ako dokaže da nije mogao da ispuni svoju obavezu odnosno da je zakasnio sa ispunjenjem obaveze zbog okolnosti nastalih posle zaključenja ugovora koje nije mogao sprečiti, otkloniti ili izbeći (čl. 263).
Diskusiju da li navedena odredba predstavlja definiciju više sile ili ne ili da li su pandemija i mere koje je prate viša sila ili ne, prekidamo stavom Vrhovnog kasacionog suda Srbije. Okolnosti nastale nakon zaključenja ugovora, koje isključuju odgovornost za štetu zbog neizvršenja ugovora, ne moraju imati karakter više sile, već samo moraju biti takve da ih dužnik nije mogao sprečiti, otkloniti ili izbeći (Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Prev. 173/2011 od 9. februara 2012. godine).
Dakle, teret dokazivanja sprečenosti da se izvrši obaveza je na dužniku. On će morati da dokaže da zaista nije mogao da izvrši obavezu. Ukoliko u tome uspe, oslobodiće se odgovornosti za (eventualnu) štetu bez obzira na to da li ugovor sadrži takozvanu klauzulu više sile ili sličnu klauzulu zato što ga sam zakon štiti što je, videli smo, stav i sudske prakse. Međutim, ukoliko naknadno bude u mogućnosti i ukoliko to bude odgovaralo smislu ugovora i obaveze, kada se okolnosti promene, moraće da izvrši obavezu, osim ako druga strane ne raskine ugovor. Dakle, ovde nije pitanje da li je pandemija okolnost koja se ne može otkloniti, sprečiti ili izbeći. Čak se ni vanredne mere ne mogu izbeći niti otkloniti, gledajući iz perspektive ugovorne strane. Ovde je pitanje da li, usled okolnosti koje nesumnjivo postoje, dužnik zaista ne može da izvrši obavezu. Ukoliko to ne uspe da dokaže, kad vanredne okolnosti prođu, dugovaće i naknadu štete svakako, a i ispunjenje obaveze ukoliko to bude odgovaralo smislu ugovora i ukoliko bude moguće. Posebno to naglašavamo zbog dužnika novčanih obaveza koji će, ukoliko ne postanu insolventni, obaveze morati da izvrše, a njih od obaveze dodatne naknade u vidu zatezne kamate, ništa ne oslobađa.
Posebno ističemo – dužnici novčanih obaveza
Dok se dužnici drže svojih magičnih reči – viša sila, poverioci novčanih obaveza imaju svoje – zatezna kamata. U njihovom slučaju, međutim, ovo zaista jesu magične reči u smislu da je zatezna kamata jasan institut koji se aktivira u zakonski nedvosmisleno određenom trenutku.
Dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj zakonom. Ova odredba je imperativna. Stranke ne mogu ugovoriti da kamata neće teći ako dužnik dođe u docnju (Presuda Privrednog apelacionog suda, Pž. 5627/2013(1)), ali s druge strane mogu da se odreknu potraživanja na ime zatezne kamate.
Izričita zakonska odredba je i da poverilac ima pravo na zateznu kamatu bez obzira na to da li je uopšte pretrpeo štetu zbog dužnikove docnje. Ako jeste pretrpeo štetu i ako je ona veća od iznosa koji bi dobio na ime zatezne kamate, on ima pravo da zahteva razliku do iznosa potpune štete.
Najvažniji aspekt u vanrednim okolnostima poput ovih u kojima se nalazimo jeste to da se dužnici novčanih obaveza ne oslobađaju zatezne kamate čak ni ako je do docnje došlo zbog okolnosti koje su nastupile posle zaključenja ugovora, a nisu se mogle izbeći, otkloniti niti sprečiti. U prilog tome govori sam način na koji je konstruisana odredba koja propisuje kada se zatezna kamata duguje. Duguje se od momenta dolaska u docnju, a kao što smo već objasnili, u docnju se u našem pravu dolazi objektivno, bez obzira na krivicu ili izuzimajuće okolnosti. Ovo tumačenje, međutim, potvrđuje i sudska praksa. Dužnik novčane obaveze koji zadocni sa njenim ispunjenjem, ne može se osloboditi obaveze da poveriocu isplati zakonsku zateznu kamatu, pozivajući se na odredbu čl. 263. ZOO (citirana prethodno u tekstu), jer on po samom zakonu duguje poveriocu zateznu kamatu prema stopi propisanoj zakonom, ukoliko svoju novčanu obavezu izmiri u docnji (Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 3569/2006).
Zamislimo da je poverilac iz nekog ugovora pružio svoje usluge, a primalac usluge, samo dve nedelje nakon proglašenja vanrednog stanja, odbija da plati. Takav dužnik npr. neko privredno društvo, kad tad, moraće da plati i ugovoreni honorar i zateznu kamatu sigurno, a nije isključeno da će morati da plati i dodatni iznos na ime naknade štete koju poverilac pretrpi. Moguće je da privredni subjekti sada, u nameri da sačuvaju likvidnost odbijaju da izvrše stare obaveze prema svojim poveriocima koje su dospele u vanrednom stanju. Materijalni rokovi, međutim, nisu prestali da teku. Zatezna kamata takođe teče jer videli smo, izuzetne okolnosti, na tu obavezu ne utiču. Kada nastupi docnja, dužnici i dalje imaju obavezu da izvrše svoje obaveze ukoliko su solventni i da plate zateznu kamatu. Ako dokažu da su usled izuzetnih okolnosti bili sprečeni da izvrše svoju obavezu (što je malo verovatno s obzirom na to da se novčane obaveze izvršavaju prostim prenosom novčanih sredstava sa jednog tekućeg računa na drugi, a pogotovo u svetlu masovnog korišćenja e-bankinga), moći će da se oslobode obaveze plaćanja samo one razlike između štete i zatezne kamate ako je ima.
Zahvaljujući magičnim rečima poverilaca novčanih obaveza – zatezna kamata, iskorišćavanje činjenice da se izvršenja (osim izuzetaka) ne sprovode, ići će na štetu samih dužnika.
Zaključujemo ovaj tekst, međutim, podsećanjem na dužnike koji se drže principa savesnosti i poštenja. Podvlačimo ponovo da dužnike nenovčanih obligacija štite ZOO i praksa Vrhovnog kasacionog suda. Ukoliko su zaista bili sprečeni da izvrše svoju obavezu usled novonastalih okolnosti i to i dokažu, mogli bi se osloboditi obaveze naknade štete bez obzira na postojanje odgovarajuće ugovorne klauzule. Ne tvrdimo da ne postoji sud koji bi mogao da ima drugačiji pristup i tumačenje ovog pravnog problema, ali smatramo naš stav argumentovanim i osnovnim.
Napominjemo i da su neki ugovornici, poput prevozioca i skladištara, u posebnom režimu oslobađanja od odgovornosti za štetu. Za savete u tom slučaju, budite slobodni da nas kontaktirate.
Za više informacija možete nas kontaktirati na covid19@geciclaw.com
